Крсна слава

Крсна слава

Једна од главних одлика Православља „српског стила и искуства“ (ава Јустин Ћелијски), за коју не зна остали хришћански свет, јесте Kрсна слава. Специфичност славе, по речима блаженопочившег патријарха Павла, је у томе што овај обичај није слава појединца, попут имендана или рођендана, већ славље шире заједнице, једне породице или чак племена. Тај саборни, црквени или уједињујући карактер славе је ту да нас окупи и сједини у праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божји и као сабрање деце Божје. Слава је, најпре, молитвено сабрање уже и шире породице, као и путника - намерника, убогих и свих који тај дан честитају домаћину. Слава је, затим, заједница свих верних места која се остварује на Литургији, те на крају заједница свих који тај дан славе славу и свих православних хришћана који прослављају истог светитеља на другачији начин тај дан. Овај саборни карактер славе пројављује и молитвена песма која постоји у чину резања славског колача: „Данас нас сабра благодат Пресветога Духа“. Све ово нам потврђује да Крсна слава иако чисто српски црквено-народни обичај – ипак „сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији Православне цркве.“

Порекло славе?

Слављење крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Срби су славу држали у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току петвековног робовања под Турцима. Слављена је слава у време и невреме - у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу.

Први помен крсне славе датира у 1018. годину. Историчар Кедрин сведочи да су те године Византинци (цар Василије II Бугароубица) гонили непокорене српске кнежеве. Један од њих био је војвода Ивац који је столовао у Деволу, јужно од Охрида. Наиме, византијски војвода Евстатије (Дафномелес) знајући да Ивац слави крсно име на дан Успења Пресвете Богородице (Велика Госпојина), послужи се лукавством те са неколико својих људи дође на славу знајући да је по обичају сваки намерник тај дан добродошао. Слава је одржана на планини Томор у војној утврди Врохот. После гозбе Евстатије је Ивца позвао да насамо разговарју и ослепео га. Овај податак јасно сведочи да је порекло славе доста старо, свакако доста старије од овог спомена; вероватно већ од времена првог покрштавања Срба за време кнеза Мутимира (851-891).

Суштински се теорије о настанку крсне славе могу поделити у две групе. По једној порекло славе треба тражити у култу домаћег божанстава старих Словена, римског култа такозваних лара или паганском култу мртвих. Други приступ који предлажу богослови, порекло славе налази у прослављању оног светог на чији се празник крстио предак племена,или се порекло изводи из храмовне славе Цркве места из којег племе потиче. У Прилог овој теорији иде и веза која се богослужбено може видети између Чина петохлебнице и Крсне славе. Чин петохлебнице подразумева благосиљање пшенице, вина и уља на литији великог вечерња, док сама слава подразумева благосиљање жита (кољиво), хлеба и вина. Све заједно упућује на Евхаристију и на Свете Дарове као врхунац сваке славе или празника. Верујемо да су коначно схватање славе уобличили спојени утицаји храмовне славе и молитвено сећање на дан када је давни родоначелник примио Христову веру. У сваком случају чак и да овај обичај има пагански корен, он се не може ништа мање назвати православним зато што Црква има ту добру особину да јеванђелски инкултурише, односно усваја и преображава све оно добро на шта наиђе у културама народа који га прихватају, дајући му на тај начин нови православни етос. Стога је у праву покојни акдамеик Димитрије Богдановић који каже да је творац славе светосавска Црква, а не старо словенско паганство пресвучено глазуром православног хришћанства.

Припреме за славу

Освећење водице: Неколико дана пред славу треба позвати свештеника у дом да освети славску водицу. Потребно је да на столу, који је окренут ка славској икони, буду спремни: чинија са обичном водом, мало босиљка, кадионица, брикет и тамјан. Свакако је пожељно да овом чину присуствују сви укућани, али због данашњих животних околности то некад није могуће, па би требало да буде присутан бар неко из дома. Овако освећена водица се користи за мешење славског колача. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божја и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду.

Славски колач: На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. Ти символи увек имају хришћанску потку, па тако грожђе символизује Евхаристију, голуб Духа Светога итд. Сам колач символише Христа који је Хлеб Живота, Хлеб наш насушни којим се хранимо са Трпезе Живота, а вино, којим се прелива колач, символише крв која је текла из Христових рана, а посебно крв као извор бесмртности којим се напајамо са Трпезе Господње причешћујући се њоме.

Славско жито: Жито се спрема за све славе. Ово посебно наглашавамо пошто постоји заблуда у неким крајевима да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су "живи", како кажу у тим крајевима. Најпре важно је знати да се жито не приноси за душу светитеља, него у славу Божју и у част светога кога прослављамо и у помен оних који умреше у благочестивој вери, тј. наших покојних сродника, пријатеља и свих православних хришћана. Друго, свеци се не деле на живе и мтрве јер су сви људи вечно живи у присној и љубавној заједници са Богом. Друга врста заблуде везана за припрему славског жита је у томе да неки наши верници не припремају жито под изговором да њихове деде или прадеде нису то радиле. Ако су наши преци били у заблуди или из разних, врло вероватно, опраданих разлога или нису имали праву информацију, погрешку не треба настављати. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом. Жито символизује опште васкрсење и живот будућег века кроз символику зрна које умире и васкрсава, постајући опет Хлеб и дарујући живот.

Славска свећа: За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове, тј. Вечну светлост спасења, Светлост живота, самог Господа нашег Исуса Христа. Када се слава заврши остатак свеће се стављају пред икону и користи се током године, и пали се приликом заједничких кућних молитви.