Новости

Преображење Господње

„Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ (Мт. 17;5) Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече: „устаните и не бојте се!“ (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе. На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступајућим данима Његовог страдања да не би отпали од Њега. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Преображење се у Православљу убраја у 12 великих празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку. Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају. На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.
Креирано 18.Aug.2019

Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180). Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божју заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (Пост. 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1Цар. 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (Изл. 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Св. Апостоли. У Хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14, 23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици, и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних. Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.
Креирано 14.Aug.2019

Свети апостоли Петар и Павле

Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и рвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака; апостоле Петра и Павла. Јер, Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола - Господ је дао Својим ученицима, Својим апостолима. Дао је дванаесторици апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражјом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао свети апостоли су примили на себе. Ко су они? Рибари, Галилејски сељаци, који су се разбегли кад је Господ био распет на Крсту. Плашљивци, кукавице; Петар се трипут одрекао пред слушкињом Господа Христа. Али шта се то десило и Петра учинило неустрашивим, да је он устао и почео се борити са несретним Нероном, са римским царевима, са римским велможама, са главарима свештеничким и народом. Ко му је дао ту силу? Господ Христос, Васкрсли Господ Христос. Пославши Духа Светог на Своје свете ученике, и исто то и апостолу Павлу. Апостол Петар, колико је јачи од смрти? Сећате се, васкрсао је Тавиту речима, као и Господ Христос што је васкрсавао мртве. Његова сенка је исцељивала од сваке болести, јер се вели у Делима Апостолским да је народ са свих страна хрлио да макар сенка осени болеснике и оздрављала би га сенка Петрова. Замислите ту силу, то јунаштво. Сенка побеђује смрт, сенка побеђује болест, сенка побеђује ђавола! Ко је такву власт икада дао људима? И сетите се апостола Петра када улази у храм после Васкрсења Господа Христа. Пред храмом богаљ који проси, и од њега, и од Цркве, и Јована Богослова, и од других људи. Апостол Павле вели: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Каква је то сила, одкуда та сила? Када је Господ Христос дошао у овај свет дао је ту силу људима да би победили све што је смртно и осигурали себи Живот Вечни. Сећате се апостола Павла. Петар је био прост човек, рибар Галилејски. Али Савле (од Христа именован Павле) најученији је младић свога доба, пред којима је стајала сјајна каријера. Могао је достићи све положаје и добити сву власт. И тај Савле, тај гонитељ Исуса из Назарета, доживео је бескрајно чудо. Сав бес, сав са замахом, сав у великим страстима, он гони хришћане! Прво, јер сматра да су то неки јеретици, да су то простаци, глупаци, а да је на њима сав Закон Мојсијев, и да њих треба сатрти. И почео је да гони и убија све што је хришћанско. Али му се на путу зато јави Господ Васкрсли и рече му: „Савле, Савле, зашто ме гониш?” Савле одједном ослепи, паде са коња и слеп заповеди својим друговима, који су ишли са њим, коњаницима који су ишли са њим да гоне хришћане, и онако слепог одведу у Дамаск. Три дана је био слеп. И видевши једном апостола Ананију, који је био у Дамаску, коме Господ заповеда да исцели Павла и обрати га вери у Господа Христа. Ананије се зачуди и рече: „Господе, та он је дошао да прогони, непрекидно да прогони нас хришћане“. Спаситељ рече: „Он ће бити велики светилник и велики страдалник за Име Моје“. И заиста, Ананије крсти Апостола Павла, благослови га и он прогледа. Од тада Апостол Павле, као што вели сам у својим Посланицима, ништа друго није знао осим Господа Христа, и то Распетог и Васкрслог. Јер је осетио да је сав пут између смрти и бесмртности пређен, да је Господ Христос тај који даје човеку силе и моћи да побеђује сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. И од тада он неустрашиво проповеда целоме свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника, не боји се никаквих земаљских власти. Њему је главно једно, он вели, пише хришћанима: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ - то је мој циљ. „Све друго је трице“ (Фил. 3,8), вели Свети Апостол Павле. Све друго што не води у Васкрсење, све друго што не даје Живот Вечни човеку, шта је него смрт, него грех, него ђаво, које отима човеку оно што је највеће и најсретније и најбогатије? И заиста, свети апостоли, људи као и ми, исте природе као и ми, али силом Христовом, ето, освојили су свет. Пала је Римска империја пред њима, иако су их цареви гонили, сва сила њихова земаљска. Они су јединствени победиоци рода људског, који за победу нису унотребљавали насиље, ни оружја, ни мачеве, него су ишли кроз овај свет као јагањци међу вукове. И десило се највеће историјско чудо у роду људском: јагањци су победили вукове…
Креирано 12.Jul.2019

Поклоничко путовање на Острог

Црква Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Морача манастир Дајбабе * Полазак у суботу 17. августа у 05.00 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. * Пријаве и уплате за путовање примају се до 14. августа, након тога неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 07.Jul.2019

Рођење Пресветог Јована Претече и Крститеља - Ивањдан

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божјег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. У древно време на Блиском истоку се сматрало великим проклетством да људи у браку не могу да добију дете. Било је веома важно добити наследника. Уколико би муж и жена дуго живели у бездетном браку остали људи би почели да их одбацују. За Јевреје је било у склопу веровања у Господа да је немање детета велика казна од Господа лично. У почетку би заједница била попустљива док тај пар на крају не би био потпуно одбачен од друштва. Касније ће Христос висећи на крсту погледати своју мајку и рећи јој да погледа на Јована изговарајући: „мајко, погледај сина свога“. Након тога погледаће у правцу Јована и обратиће му се са: „сине погедај мајку своју“. На овај начин Христос ће прекинути традицију одбацивања бездетних парова дајући благослов за усвајање деце. Презрени од људи, упорни у својој молитви, Захарија и Јелисавета измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божји Гаврило. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Назван је Претеча јер је рођен „пре“ онога којег ће пророковати. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му дају име. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци његово име – Јован; и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божјим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.
Креирано 07.Jul.2019

Педесетница – празник Силаска Светога Духа на Апостоле

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле. У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку. ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму. Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19). Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве. То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика. Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика. У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо). Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају. Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2). Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце. Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.
Креирано 16.Jun.2019

Поклоничко путовање на Острог

Црква Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Морача манастир Дајбабе * Полазак у суботу 6. јула у 05.00 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. * Пријаве и уплате за путовање примају се до 3. јула, након тога неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 07.Jun.2019

Вазнесење Господње - Спасовдан, Црквена слава

Вазнесења Господње, слава саборне цркве и града Чачка, прослављена је празничном Литургијом и резањем славског колача у Саборном храму у Чачку. Празничном Литургијом началствовао је архијерејски намесник таковски протојереј - ставрофор Аранђел Даниловић, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереја Драгана Ђорема, протојереја мр Небојше Дабића и јереја Ђорђа Лазаревића. Уз свештенство Господу су служили ђакон чачански Немања Тимотијевић и ђакон пожешки Станимир Мирковић. У цркви је појао хор „Вазнесењски“. Молитвено и смерно свештенство и окупљени народ литијски је кренуо око храма и потом је пререзан славски колач. Након Свете Литургије старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић је уз помоћ јереја др Слободана Јаковљевића уручио захвалнице добротворима храма и одржао пригодну реч захвалности свима који су помогли у обнову, али, такође, подсетио нас је и на скорашње живописање храма. Литургији су присуствовали чланови локалне самоуправе и многобројни верни народ. По завршетку Литургије старешина храма протојереј Марко Мирковић у парохијском дому уприличио је трпезу љубаву. Захваљујемо се свим добротворима који су помогли да се обнови храм Вазнесења Господњег у Чачку, благорадимо свим институцијама и дародавцима који су нам помогли да организујемо свечану Акадамеију. Највише благодаримо Господу на благослову који нам је дао Епископ Жички Г. Јустин да све организујемо и спроведемо у дело. Посебно се захваљујемо Епископу што је лично својим присуством на вечерњем богослужењу уочи Спасовдана и на Академији благословио наш град и народ!
Креирано 06.Jun.2019

Свечана Вазнесењска Академија

Саборни храм Вазнесења Господњег у Чачку прославио је своју славу тродневним духовним и културним садржајима. Најпре је у уторак промовисана књига „Приче из Великог рата“, потом је у среду Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин благословио наш храм и град присуством на Вечерњем богослужењу. По одслуженом Вечерњем уприличена је свечана Академија посвећена великом јубилеју 800 година од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве и Вазнесењу Господњем. Сценарио и режију за академију, по благослову Епископа жичког, урадила је госпођа Биљана Ђуровић, драмски уметник и професор Универзитета. У Академији су учествовали драмски уметници Александар Лазић, хаџи Ненад Маричић, студенти глуме Стефан Јевтовић и Лазар Тешић, етно певач Катарина Гојковић, вокални састав „Луча“ из Београда, као и „Београдски мушки хор“. Ученици Гимназије из Чачка статирали су током целе Академије. На почетку свечаности, након отпојаног тропара Вазнесењу Господњем беседу је одржао Епископ жички Г. Јустин. Пред бројним свештенством, монаштвом, пред градоначелником града Чачка, господином Милуном Тодоровићем и градским званичницима и окупљеним светом у великој сали Дома културе позвао нас је на веру коју исповедаше наши праоци. Епископ је, потом, са старешином храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојерејем Марком Мирковићем, уручио посебне епархијске захвалнице најважнијим дародавцима који су несебично помогли да се обнови и приведе крају четврта велика реконструкција Саборног храма у Чачку. По завршетку доделе захвалница, кратко се обратио и градоначелник Чачка, господин Милун Тодоровић и потом се Академија наставила. Кроз Академију је приказан својеврстан историјат чачанске цркве, али и Српске Православне Цркве и нашег народа уопште. Не смемо заборавити да је Жичка Епархија благословена крунама српске духовности која се рађала у Ђурђевим Ступовима, Студеници, Жичи... Међутим, мало је познат значај и величина задужбине жупана Стефана Страцимира који је одлучио да на обали Западне Мораве подигне манастир и посвети га Богородици. Како се наш народ развијао, падао у тешка времена, и опет васкрсавао, тако је и наша, чачанска црква, делила исти живот са њим. На Академији је приказан славни период чачанске светиње овенчан Светородним Немањићима који су владали у златно доба средњовековне Србије. Но, ускоро се барјак џихада доселио и у наше крајеве и крст је замењен полумесецом. Но, старањем Васкрслога Господа, и црква је у 19. веку, залагањем Милоша Обреновића и Епископа Никифора Максимовића поново зазвонила и позвала православне на молитву Господу. Гледаоци су могли да уживају у својеврсном сценском спектаклу у којем су се маестрално смењивали нарација, песма отпојана гласовима изузетног „Београдског мушког хора“. На бини су се смењивали и гласови етно певача Катарине Гојковић, али и песма вокалног састава „Луча“. У једном тренутку, док смо се присећали Великог рата, на сцену је ступио и песник Владислав Петковић Дис, а за њим и несрећна Надежда Петровић са свим трагичним личностима које су страдале бранећи своју Отаџбину. Али, након таме дође сунце, тако су нас наратори подсетили и на боравак Светог Владике Николаја жичког и охридског у Чачку. Најупечатљивији тренутак је била глумачка интерпретација монаха Теоктиста и архиепископа Теофилакта охридског. Пошто је познато да се у Чачку налазе мошти светог Теоктиста Немањића, али да се сматрало у једном тренутку да су то мошти светог Теофилакта, нарација Академије уступила је место глумачком тандему Маричић - Јевтовић који је кроз улоге двојице светитеља извео кратку драматизацију и извео поуку о томе да је у овоме свету најважније праштање, покајање и смеран живот у Христу.
Креирано 06.Jun.2019

Промоција књиге "Приче из Великог рата"

На дан када наша Света црква слави Светог Јована Владимира, кнеза српског, у параклису Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку промовисана је књига „Приче из Великог рата“ посвећена сећањима чачанских свештеника који су били сведоци ратних дешавања у току Великог рата, рата који је требало да оконча све ратове. Историја је исписана ратовима. Од првог рата који је вођен, када је Луцифер подигао побуну против Бога, овај свет исписивао је странице историјских књига, алманаха, енциклопедија... статистикама, различитим војним тактикама, невероватним постигнућима генерала... На крају би се све свело на статистику. Данас учимо о Првом светском рату, Великом рату, из књига, документарних емисија, филмова, серија. Ретко се деси да акцент историјског тренутка буде на некој одређеној личности простог човека, човека који овај свет насељава и прави промене у њему. А, управо је тај човек на својим плећима изнео бреме страдања. Одлазио је у непознато сведочећи своју љубав према породици, земљи и славећи Господа за преживљавање. Тај прост човек би био наш комшија, познаник, пријатељ, пролазник... Када се макроцелине рата сведу на појединце који су у њему учествовали дођемо до правих извора мудрости, истинитих и страшнијих прича од оних колико је људи страдало, колико је рањено, повређено или нестало. Тек када добијемо име тог човека, када га упознамо и чујемо његову причу, тек тада осетимо прави ужас рата. Свештеници Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку су на разне начине преживели окупацију али су се, сигурно, у време Великог рата присећали Нерона и његове мржње, сећали су се арена, смеха публике, али остајали су поносни и испуњени Божјим благословом да смирено и дуготрпељиво уздахну и подигну поносно главе. Свештеник чачанске цркве Живојин Алексић интерниран је у логор Нежидер и тамо сведочи суманотост оних који су себе називали „шириоцима културе“. Он је имао ту срећу да преживи ропство и дочека Светло, многа друга његова браћа нису имали ту прилику. Страдали су од бајонета, пушчаних зрна, бичевања, изгладњивања... само зато што су сведочили име Христово и служили Му часно, служећи Њему и свом народу. У великом рату нестала је трећина свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и манастири су уништавани, цркве су биле похаране и девастиране. Они оци, вичнији перу и папиру, свој дар искористили су и у току рата писали о оним, обичним, људима, неважним за историјске статистике. Писали су о њима, њиховим животима, трагедијама, поносу, слави и части и у најтежим тренуцима њиховог живота. Захваљујући свештеницима чачанске цркве Велимиру Белопавловићу, Живојину Алексићу, Сретену Ј. Михајловићу, ми имамо сведочанство о страдању наших суграђана и сународника, о мученичком вавилонском ропству нашег народа у Нежидеру, али и у великом логору „Србија“ током целог рата, јер они који су остали под окупацијом сурове власти аустоугарске и бугарске били су робови у својој земљи. Текстови споменутих свештеника скромно су објављивани кроз различита црквена гласила, али никада, до сада се нису нашли на једном месту сабрани и сачувани од заборава. Велики труд и жеља веоручитеља Милоша Живановића да од потпуног заборава спаси ове вредне и непроцењиве приче о страдању нашег човека, народа, и цркве овековечена је у овој вредној књизи. Приређивач Милош Живановић провео је неколико година на потрази, преписивању, записивању и истраживању живота и дела свештенослужитеља цркве чачанске. Управо је његова замисао и била да се и наша црква издавачки огласи и понуди једну књигу која сведочи о састрадалној улози српског свештеника са својим народом. У књизи срећемо ликове из народа који су били учитељи, свештеници, војници, мајке несталих војника, децу бораца који су у туђини и за које се и не зна да ли су живи. Пошто су свештеници чији радови су сакупљени и објављени у књизи били свештенослужитељи цркве чачанске, било је сасвим примерено да издавач књиге буде Саборни храм у Чачку. Захвалност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину који је дао благослов да се замисао и спроведе у дело. Посебно разумевање за овај пројекат показао је јереј доктор Слободан Јаковљевић који је на себе преузео улогу уредника и писца исцрпног предговора. Техничку припрему, опрему књиге, дизајн и лектуру издања урадио је вероучитељ Ђорђе Чоловић, док је дизајн корице дело уметнице Сање Живановић. На овај начин целокупни труд око издања цркве урађен је симболично, унутар цркве. Такође, сама штампа књиге не би била изводљива без помоћи и подршке старешине саборног храма у Чачку, протојереја Марка Мирковића. Вредан рад на књизи урадила је и магистар Маријана Матовић која је неуморним ишчитавњем давала вредне савете на стилском уобличавању текста, а помоћ су пружили и архивски саветник у МИАЧ-у и архивист Архива СПЦ Милош Матијевић. Такође, помоћ да ова књига угледа светло дана дали су и манастири Студеница и Рача који су наше време постали оно што су увек и били: центри у којима се издају и пишу књиге. На самој промоцији књиге „Приче из Великог рата (сећања чачанских свештеника)“ сабрало се мноштво свештенства, монаштва и народа и испунило Параклис Цркве Вазнесења Господњег у Чачку. Програм промоције отворио је хор „Вазнесењски“, а након њих окупљенима се обратио професор српског језика и књижевности чачанске Гимназије Слободан Николић који је укратко изнео сам историјат настајања споменуте књиге. Посебну драж промоцији дало је читање одломака из књиге које је извео академски глумац и директор Градског позоришта у Чачку Братислав Јанковић. Уредник издања јереј др Слободан Јаковљевић у кратким цртама изложио је значај самог дела за Чачак, али и за Српску православну цркву и историју нашег народа уопште. Идејни творац књиге, вероучитељ Милош Живановић , надовезао се објашњавајући своју жељу да од заборава отргне толико важне тренутке везане за наш народ и страдање у Првом светском рату, које је изузетно запостављено како у нашој, тако и у светској историји. На самом крају обратила се и сарадник на издању мр Маријана Матовић која је кроз научни осврт на рат, хришћанство и културу приказала значај дела за културу нашег народа. Вероулитељ Ђорђе Чоловић
Креирано 04.Jun.2019