Духовно вече у Чачку посвећено теми депресије из угла теологије и медицине

Храм Вазнесења Господњег у Чачку, у сарадњи са „Светосавским Свечаностима“, угостио је протонамесника Александра Јевтића који је у параклису Саборне цркве одржао предавање „Депресија - ако је светлост у вама тама“. Одржавање предавања блогословио је старешина Саборне цркве у Чачку протојереј Марко Мирковић. У препуном богослужбеном простору, који је најугоднији домаћин за сва духовна предавања, предавач је пред бројним свештенством, уз појање хора „Вазнесењски“ и пред небројеним посетиоцима одржао духовно предавање испуњен харизмом везаном за тему која је све приступнија у нашим животима. Предавање је отворио и најавио предавача јереј др Слободан Јаковљевић. Да депресија није „болест“ само модерног човека јасно је било још из самог уводног слова где је споменут први јеврејски цар Саул. Познаваоцима Старог Завета блиско је сећање на цара који је свој пут властдржја започео угодно да би лагано почео да мења расположење и да тоне у адске поноре. Упркос покушајима да разгали душу слушањем младог Давида који поје уз харфу пао је у очај који се завршава покушајем убиства потоњег цара Давида и самом смрћу Саула. Велика је несрећа што је развојни пут депресије управо овакав како је приказан, од очаја и патње до леталног краја, било самоубиством било убиством. О депресији још пише Хипократ спомињући меланхолију и преводећи кованицу као „црна жуч“, жуч која се излива у мозак и мења стање свести. Колико је ова древна изведба била тачна сведочи то што је и медицински потврђено да се мозак мења, трансформише након можданог удара. После такве трагедије мозак покушава да се обнови, али неретко промене које су настале у систему мозга доводе до трагичних промена у понашању. Предавач је нагласио да се кроз целокупан развој људске мисли спомиње депресија која је у уској вези са душом. Но, о овој проблематици тек ће опширније писати чувени Фројд. Међутим, Фројд наилази на критике и атеистичких, али и религијских, мислиоца. Код њега је душа изведена као носилац понашања, али атеисти га критикују зато што постојање душе није потврђено медицински, а теолози га критикују зато што душу исувише генерализује. Невероватно је да Фројдови следбеници чак и метаније посматрају као душевно обољење изједначавајући метаније са опсесивно компулсивним понашањем. Ово је дало повода тумачењу да чак и црква поспешује менталне болести, јер психички оболео човек одлази у цркву и под маском побожности налази оправдање за своју болест, јер „то је у цркви нормално понашање“. Фројд управо депресију и доводи у модерну медицину. Дуго векова је сама црква била у вези са медицином, све док западна црква није почела да одређене психичке болести подводи под демоноиманост и да такве болесне људе спаљује. Медицина се од тог тренутка одваја од цркве и тада заиста и настаје велики проблем јер није сваки душевни човек ђавоиман, али је готово сваки човек који је ђавоиман уједно и душевно (духовно) болестан, а право излечење долази уколико црква и медицина заједно раде на овом проблему. Стручњаци би рекли, нагласио је предавач, да депресија полако осваја прво место болести у 21, веку. Латентна је, подмукла и догоди се да се човек и упокоји а да није био свестан да је душевно болестан. Физичке болести дају сигнал телу, срчани болесник се задише када се напреже, плућни болесник не може да дише... а депресивна особа не осећа те сигнале. Још један проблем је тај што мушкарци приступају „алтернативном“ начину лечења, ако осете знаке депресије који су туга, очај, патња, душевна бол... они се „лече“ алкохолом, психоафективним супстанцама, агресијом. Док жене одлазе и траже помоћ која је стручнија. Мада, модерна истраживања показују да су жене процентуално склоније депресивним проблемима него мушкарци. Протонамесник Александар изнео је да је депресија условљена генетиком, али да је проблем тај што се кроз генетику и генерације она не умањује него прогресивно повећава. Но, како уопште другачије дефинисати депресију него као дисфункционални облик понашања који се изједначава са ненормалним понашањем. Свети оци би рекли, а посебно свети Максим Исповедник да је то облик понашања „када се пренаглашено тугује за нечим што је тужно, али се не радује стварима које су радосне.“ Ово би могло да се допуни ставом да је депресија туга за нечим што је прошло и страх од онога што долази. Дакле, депресивна особа је она која не уме да живи сада! Ако бисмо се још позвали на Свете Оце видели бисмо да је депресија заборав на љубав Божју, крах идеала. Односно, када се човек удаљи од идеала Божје љубави он остаје празан јер губи ону водиљу која га напаја животом. Логично, човек мора да има идеале којима тежи, јер на овај начин остварују покретљивост духа и избегава лењост која га лагано може одвести у депресивни облик понашања. Један хришћанин би требало свакодневно да изговара молитве, посебно Молитву Господњу... Када се смирено молимо и изговоримо стих из Гетсиманијског врта „Да буде воља твоја“ ми управо показујемо да смо спремни да прихватимо да Бог зна шта је за нас најбоље, наше жеље су, неретко, повезане са оним што је неоствариво и није „таленат“ који нам је Господ дао. Неостваривање наших жеља нас клизаво води ка падању у ту адску таму безвољности и патње. Светоотачки списи нас упозоравају на зао дух унинија и тоталне апатије и безвоља где наше биће стаје и престаје да се развија, а то га неминовно води у патњу депресије. Не смемо заборавити ни ђавола као шаптача (Пајсије Светогорац) који је ту да нам стално шапуће и поставља погрешне идеале и жеље. Неиспуњење тих идеала, неретко, има страшан, језив, суицидни завшетак. Али, пита нас предавач, како се изборити са депресијом? Јога? Ако желимо ништавило, и још горе осећање усамљености, празнине, или рекли би јогини „Желимо Нирвану“ изабраћемо ову дисциплину... А јога поставља човека на пиједестал који ће га само гурнути у таму невиђену, таму ништавности. Депресија се регулише здравим односом са ближњима, онима који су ту, око нас. Прихватањем себе као бића какво ја јесам. Ако кренемо од тога како нас други виде и прихватају, или како бисмо ми желели да будемо прихваћени, на погрешном смо путу! Депресија, уколико је изазвана кривицом лечи се Светом Тајном Исповести. Али, излечива је само уколико се прихвати кривица као таква, као лоша. Ако не прихватимо кривицу за грех чинимо двоструки грех! Одласком у Студеницу свако може видети надалеко познати Студенички крст који подсећа на сидро, на наду, на наду у будућност. Кроз здрав однос према цркви и духовности, кроз однос са Христом, кроз Исповест, Литургију наша душа може оздравити. Свети владика Николај је рекао Само кад сам с Тобом, тад ми тесно није. Тајна мога мира у Теби се крије. Дакле, прихватити себе и прихватити друге, поставити себе у здрав социолошки контекст и кроз здраву духовност примити и прихватити таленте које нам је Господ дао. Благодаримо предавачу протонамеснику Александру Јевтићу на издвојеном времену које је уложио и на приношењу себе да бисмо скинули вео са теме која је данас свеприсутна, а то је депресија.
Креирано 24.Jan.2020