Новости

Вазнесење Господње - Спасовдан, Црквена слава

Вазнесења Господње, слава саборне цркве и града Чачка, прослављена је празничном Литургијом и резањем славског колача у Саборном храму у Чачку. Празничном Литургијом началствовао је архијерејски намесник таковски протојереј - ставрофор Аранђел Даниловић, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереја Драгана Ђорема, протојереја мр Небојше Дабића и јереја Ђорђа Лазаревића. Уз свештенство Господу су служили ђакон чачански Немања Тимотијевић и ђакон пожешки Станимир Мирковић. У цркви је појао хор „Вазнесењски“. Молитвено и смерно свештенство и окупљени народ литијски је кренуо око храма и потом је пререзан славски колач. Након Свете Литургије старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић је уз помоћ јереја др Слободана Јаковљевића уручио захвалнице добротворима храма и одржао пригодну реч захвалности свима који су помогли у обнову, али, такође, подсетио нас је и на скорашње живописање храма. Литургији су присуствовали чланови локалне самоуправе и многобројни верни народ. По завршетку Литургије старешина храма протојереј Марко Мирковић у парохијском дому уприличио је трпезу љубаву. Захваљујемо се свим добротворима који су помогли да се обнови храм Вазнесења Господњег у Чачку, благорадимо свим институцијама и дародавцима који су нам помогли да организујемо свечану Акадамеију. Највише благодаримо Господу на благослову који нам је дао Епископ Жички Г. Јустин да све организујемо и спроведемо у дело. Посебно се захваљујемо Епископу што је лично својим присуством на вечерњем богослужењу уочи Спасовдана и на Академији благословио наш град и народ!
Креирано 06.Jun.2019

Свечана Вазнесењска Академија

Саборни храм Вазнесења Господњег у Чачку прославио је своју славу тродневним духовним и културним садржајима. Најпре је у уторак промовисана књига „Приче из Великог рата“, потом је у среду Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин благословио наш храм и град присуством на Вечерњем богослужењу. По одслуженом Вечерњем уприличена је свечана Академија посвећена великом јубилеју 800 година од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве и Вазнесењу Господњем. Сценарио и режију за академију, по благослову Епископа жичког, урадила је госпођа Биљана Ђуровић, драмски уметник и професор Универзитета. У Академији су учествовали драмски уметници Александар Лазић, хаџи Ненад Маричић, студенти глуме Стефан Јевтовић и Лазар Тешић, етно певач Катарина Гојковић, вокални састав „Луча“ из Београда, као и „Београдски мушки хор“. Ученици Гимназије из Чачка статирали су током целе Академије. На почетку свечаности, након отпојаног тропара Вазнесењу Господњем беседу је одржао Епископ жички Г. Јустин. Пред бројним свештенством, монаштвом, пред градоначелником града Чачка, господином Милуном Тодоровићем и градским званичницима и окупљеним светом у великој сали Дома културе позвао нас је на веру коју исповедаше наши праоци. Епископ је, потом, са старешином храма Вазнесења Господњег у Чачку, протојерејем Марком Мирковићем, уручио посебне епархијске захвалнице најважнијим дародавцима који су несебично помогли да се обнови и приведе крају четврта велика реконструкција Саборног храма у Чачку. По завршетку доделе захвалница, кратко се обратио и градоначелник Чачка, господин Милун Тодоровић и потом се Академија наставила. Кроз Академију је приказан својеврстан историјат чачанске цркве, али и Српске Православне Цркве и нашег народа уопште. Не смемо заборавити да је Жичка Епархија благословена крунама српске духовности која се рађала у Ђурђевим Ступовима, Студеници, Жичи... Међутим, мало је познат значај и величина задужбине жупана Стефана Страцимира који је одлучио да на обали Западне Мораве подигне манастир и посвети га Богородици. Како се наш народ развијао, падао у тешка времена, и опет васкрсавао, тако је и наша, чачанска црква, делила исти живот са њим. На Академији је приказан славни период чачанске светиње овенчан Светородним Немањићима који су владали у златно доба средњовековне Србије. Но, ускоро се барјак џихада доселио и у наше крајеве и крст је замењен полумесецом. Но, старањем Васкрслога Господа, и црква је у 19. веку, залагањем Милоша Обреновића и Епископа Никифора Максимовића поново зазвонила и позвала православне на молитву Господу. Гледаоци су могли да уживају у својеврсном сценском спектаклу у којем су се маестрално смењивали нарација, песма отпојана гласовима изузетног „Београдског мушког хора“. На бини су се смењивали и гласови етно певача Катарине Гојковић, али и песма вокалног састава „Луча“. У једном тренутку, док смо се присећали Великог рата, на сцену је ступио и песник Владислав Петковић Дис, а за њим и несрећна Надежда Петровић са свим трагичним личностима које су страдале бранећи своју Отаџбину. Али, након таме дође сунце, тако су нас наратори подсетили и на боравак Светог Владике Николаја жичког и охридског у Чачку. Најупечатљивији тренутак је била глумачка интерпретација монаха Теоктиста и архиепископа Теофилакта охридског. Пошто је познато да се у Чачку налазе мошти светог Теоктиста Немањића, али да се сматрало у једном тренутку да су то мошти светог Теофилакта, нарација Академије уступила је место глумачком тандему Маричић - Јевтовић који је кроз улоге двојице светитеља извео кратку драматизацију и извео поуку о томе да је у овоме свету најважније праштање, покајање и смеран живот у Христу.
Креирано 06.Jun.2019

Промоција књиге "Приче из Великог рата"

На дан када наша Света црква слави Светог Јована Владимира, кнеза српског, у параклису Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку промовисана је књига „Приче из Великог рата“ посвећена сећањима чачанских свештеника који су били сведоци ратних дешавања у току Великог рата, рата који је требало да оконча све ратове. Историја је исписана ратовима. Од првог рата који је вођен, када је Луцифер подигао побуну против Бога, овај свет исписивао је странице историјских књига, алманаха, енциклопедија... статистикама, различитим војним тактикама, невероватним постигнућима генерала... На крају би се све свело на статистику. Данас учимо о Првом светском рату, Великом рату, из књига, документарних емисија, филмова, серија. Ретко се деси да акцент историјског тренутка буде на некој одређеној личности простог човека, човека који овај свет насељава и прави промене у њему. А, управо је тај човек на својим плећима изнео бреме страдања. Одлазио је у непознато сведочећи своју љубав према породици, земљи и славећи Господа за преживљавање. Тај прост човек би био наш комшија, познаник, пријатељ, пролазник... Када се макроцелине рата сведу на појединце који су у њему учествовали дођемо до правих извора мудрости, истинитих и страшнијих прича од оних колико је људи страдало, колико је рањено, повређено или нестало. Тек када добијемо име тог човека, када га упознамо и чујемо његову причу, тек тада осетимо прави ужас рата. Свештеници Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку су на разне начине преживели окупацију али су се, сигурно, у време Великог рата присећали Нерона и његове мржње, сећали су се арена, смеха публике, али остајали су поносни и испуњени Божјим благословом да смирено и дуготрпељиво уздахну и подигну поносно главе. Свештеник чачанске цркве Живојин Алексић интерниран је у логор Нежидер и тамо сведочи суманотост оних који су себе називали „шириоцима културе“. Он је имао ту срећу да преживи ропство и дочека Светло, многа друга његова браћа нису имали ту прилику. Страдали су од бајонета, пушчаних зрна, бичевања, изгладњивања... само зато што су сведочили име Христово и служили Му часно, служећи Њему и свом народу. У великом рату нестала је трећина свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и манастири су уништавани, цркве су биле похаране и девастиране. Они оци, вичнији перу и папиру, свој дар искористили су и у току рата писали о оним, обичним, људима, неважним за историјске статистике. Писали су о њима, њиховим животима, трагедијама, поносу, слави и части и у најтежим тренуцима њиховог живота. Захваљујући свештеницима чачанске цркве Велимиру Белопавловићу, Живојину Алексићу, Сретену Ј. Михајловићу, ми имамо сведочанство о страдању наших суграђана и сународника, о мученичком вавилонском ропству нашег народа у Нежидеру, али и у великом логору „Србија“ током целог рата, јер они који су остали под окупацијом сурове власти аустоугарске и бугарске били су робови у својој земљи. Текстови споменутих свештеника скромно су објављивани кроз различита црквена гласила, али никада, до сада се нису нашли на једном месту сабрани и сачувани од заборава. Велики труд и жеља веоручитеља Милоша Живановића да од потпуног заборава спаси ове вредне и непроцењиве приче о страдању нашег човека, народа, и цркве овековечена је у овој вредној књизи. Приређивач Милош Живановић провео је неколико година на потрази, преписивању, записивању и истраживању живота и дела свештенослужитеља цркве чачанске. Управо је његова замисао и била да се и наша црква издавачки огласи и понуди једну књигу која сведочи о састрадалној улози српског свештеника са својим народом. У књизи срећемо ликове из народа који су били учитељи, свештеници, војници, мајке несталих војника, децу бораца који су у туђини и за које се и не зна да ли су живи. Пошто су свештеници чији радови су сакупљени и објављени у књизи били свештенослужитељи цркве чачанске, било је сасвим примерено да издавач књиге буде Саборни храм у Чачку. Захвалност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину који је дао благослов да се замисао и спроведе у дело. Посебно разумевање за овај пројекат показао је јереј доктор Слободан Јаковљевић који је на себе преузео улогу уредника и писца исцрпног предговора. Техничку припрему, опрему књиге, дизајн и лектуру издања урадио је вероучитељ Ђорђе Чоловић, док је дизајн корице дело уметнице Сање Живановић. На овај начин целокупни труд око издања цркве урађен је симболично, унутар цркве. Такође, сама штампа књиге не би била изводљива без помоћи и подршке старешине саборног храма у Чачку, протојереја Марка Мирковића. Вредан рад на књизи урадила је и магистар Маријана Матовић која је неуморним ишчитавњем давала вредне савете на стилском уобличавању текста, а помоћ су пружили и архивски саветник у МИАЧ-у и архивист Архива СПЦ Милош Матијевић. Такође, помоћ да ова књига угледа светло дана дали су и манастири Студеница и Рача који су наше време постали оно што су увек и били: центри у којима се издају и пишу књиге. На самој промоцији књиге „Приче из Великог рата (сећања чачанских свештеника)“ сабрало се мноштво свештенства, монаштва и народа и испунило Параклис Цркве Вазнесења Господњег у Чачку. Програм промоције отворио је хор „Вазнесењски“, а након њих окупљенима се обратио професор српског језика и књижевности чачанске Гимназије Слободан Николић који је укратко изнео сам историјат настајања споменуте књиге. Посебну драж промоцији дало је читање одломака из књиге које је извео академски глумац и директор Градског позоришта у Чачку Братислав Јанковић. Уредник издања јереј др Слободан Јаковљевић у кратким цртама изложио је значај самог дела за Чачак, али и за Српску православну цркву и историју нашег народа уопште. Идејни творац књиге, вероучитељ Милош Живановић , надовезао се објашњавајући своју жељу да од заборава отргне толико важне тренутке везане за наш народ и страдање у Првом светском рату, које је изузетно запостављено како у нашој, тако и у светској историји. На самом крају обратила се и сарадник на издању мр Маријана Матовић која је кроз научни осврт на рат, хришћанство и културу приказала значај дела за културу нашег народа. Вероулитељ Ђорђе Чоловић
Креирано 04.Jun.2019

Празнично вечерње и празнична литија градом

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин присуствоваће Вечерњем Богослужењу уочи Спасовдана (05. јун у 17.00) у Саборном храму у Чачку. По завршетку богослужења биће уприличена празнична литија градом са Епископом у литији. Добродошли!
Креирано 31.May.2019

Промоција књиге "Приче из Великог рата"

Позивамо Вас на промоцију књиге, прво издање храма Вазнесења Господњег у Чачку! Вишегодишње истраживање историје нашег храма, потрага за изгубљеним рукописима, (не)објављеним текстовима, причама... овековечена је у овом, историјски, веома значајном издању. На једном месту сабрано је 17 прича које су написали свештеници чачанске цркве у току Великог рата. Књига је требало да изађе на стоту годишњицу од завршетка „рата који ће окончати све ратове“, али светлост дана је угледала на важан јубилеј, на 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, на славу Саборног храма Вазнесења Господњег - Спасовдан. У делу ћете пронаћи сећања свештеника на вавилонско ропство нашег народа. Срешћете се са обичним народом и свештеницима који су страдали од стране „шириоца културе“ који су се старали да затру „варварску заоставштину на Балкану“. Ти „варвари“, свештеници, учитељи, сељаци, војници, жене, деца... стајали су храбро испред бајонета, стрељачких водова, логоровали у Нежидеру, били таоци... али, нису изгубили жељу да остану оно што јесу, грађани своје државе и припадници своје цркве. На промоцији књиге одломке ће читатаи академски глумац Братислав Јанковић, програм ће водити професор Слободан Николић, а у промоцији ће учествовати јереј др Слободан Јаковљевић, вероучитељ Милош Живановић и мр Маријана Матовић. Време промоције је уторак 04. 05. у 17.30 часова у параклису Саборног храма у Чачку, улаз слободан. Такође, све вас позивамо на свечану празничну литију и, најважније, на Свету Литургију на Спасовдан!
Креирано 31.May.2019

800 година аутокефалије Српске Православне Цркве - Вазнесењска академија

У оквиру прославе 800 година од добијања аутокефалије Српске Православне Цркве Саборни храм Вазнесења Господњег у Чачку припремио је свечану академију која ће бити одржана у предвечерје Спасовдана у великој сали Дома културе у Чачку. Академија ће, симболично, бити посвећена овом великом јубилеју, али и историји наше цркве која је сведок свих великих догађаја везаних за наш народ и државу. У програму који је спремила госпођа Биљана Ђуровић (сценарио и режија, ванредни професор) учествоваће „Београдски мушки хор“, Вокални састав „Луча“ из Београда, драмски уметници Биљана Ђуровић, Александар Лазић, хаџи Ненад Маричић (у улози Светог Теоктиста - краља Драгутина), Стефан Јевтовић (у улози Светог Теофилакта Охридског - студент Факултета савремених уметности, класа проф. Виде Огњеновић ), Лазар Тешић (у улози Владислава Петковића Диса - студент Факултета савремених уметности, класа професора Бранислава Лечића). Учешће је узела и Катарина Гојковић - етно певач у улози Надежде Петровић , као и статисти из АКУД Чачак. Свечана академија је у среду 05. 06. у 19.00 часова у великој сали Дома културе и улаз је бесплатан.
Креирано 31.May.2019

Свети Василије Острошки

Свештенство Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку након Свете Литургије читаће молитве Светом Василију Острошком верном народу.
Креирано 11.May.2019

Света Архијерејска Литургија на Васкрсни понедељак

Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена клицала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја, такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, јереј Марко Мирковић. Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“. Епископу су саслуживали старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић (који је у току Литургије произведен у чин протојереја), протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић (који је у току Свете Литургије рукоположен за јереја). Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром. Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно клицали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин. Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијела и хороса. У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је Васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“ одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!“. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе. Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се Причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је Трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен.
Креирано 29.Apr.2019

Христос Воскресе!

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „… Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Креирано 28.Apr.2019

Велики петак

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима. Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама. У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света. Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело. Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!" Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка. Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов. На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе. Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине. Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога. „Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)
Креирано 26.Apr.2019