Новости

Промоција књиге "Приче из Великог рата"

Позивамо Вас на промоцију књиге, прво издање храма Вазнесења Господњег у Чачку! Вишегодишње истраживање историје нашег храма, потрага за изгубљеним рукописима, (не)објављеним текстовима, причама... овековечена је у овом, историјски, веома значајном издању. На једном месту сабрано је 17 прича које су написали свештеници чачанске цркве у току Великог рата. Књига је требало да изађе на стоту годишњицу од завршетка „рата који ће окончати све ратове“, али светлост дана је угледала на важан јубилеј, на 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, на славу Саборног храма Вазнесења Господњег - Спасовдан. У делу ћете пронаћи сећања свештеника на вавилонско ропство нашег народа. Срешћете се са обичним народом и свештеницима који су страдали од стране „шириоца културе“ који су се старали да затру „варварску заоставштину на Балкану“. Ти „варвари“, свештеници, учитељи, сељаци, војници, жене, деца... стајали су храбро испред бајонета, стрељачких водова, логоровали у Нежидеру, били таоци... али, нису изгубили жељу да остану оно што јесу, грађани своје државе и припадници своје цркве. На промоцији књиге одломке ће читатаи академски глумац Братислав Јанковић, програм ће водити професор Слободан Николић, а у промоцији ће учествовати јереј др Слободан Јаковљевић, вероучитељ Милош Живановић и мр Маријана Матовић. Време промоције је уторак 04. 05. у 17.30 часова у параклису Саборног храма у Чачку, улаз слободан. Такође, све вас позивамо на свечану празничну литију и, најважније, на Свету Литургију на Спасовдан!
Креирано 31.May.2019

800 година аутокефалије Српске Православне Цркве - Вазнесењска академија

У оквиру прославе 800 година од добијања аутокефалије Српске Православне Цркве Саборни храм Вазнесења Господњег у Чачку припремио је свечану академију која ће бити одржана у предвечерје Спасовдана у великој сали Дома културе у Чачку. Академија ће, симболично, бити посвећена овом великом јубилеју, али и историји наше цркве која је сведок свих великих догађаја везаних за наш народ и државу. У програму који је спремила госпођа Биљана Ђуровић (сценарио и режија, ванредни професор) учествоваће „Београдски мушки хор“, Вокални састав „Луча“ из Београда, драмски уметници Биљана Ђуровић, Александар Лазић, хаџи Ненад Маричић (у улози Светог Теоктиста - краља Драгутина), Стефан Јевтовић (у улози Светог Теофилакта Охридског - студент Факултета савремених уметности, класа проф. Виде Огњеновић ), Лазар Тешић (у улози Владислава Петковића Диса - студент Факултета савремених уметности, класа професора Бранислава Лечића). Учешће је узела и Катарина Гојковић - етно певач у улози Надежде Петровић , као и статисти из АКУД Чачак. Свечана академија је у среду 05. 06. у 19.00 часова у великој сали Дома културе и улаз је бесплатан.
Креирано 31.May.2019

Свети Василије Острошки

Свештенство Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чачку након Свете Литургије читаће молитве Светом Василију Острошком верном народу.
Креирано 11.May.2019

Света Архијерејска Литургија на Васкрсни понедељак

Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена клицала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја, такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку, јереј Марко Мирковић. Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“. Епископу су саслуживали старешина храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић (који је у току Литургије произведен у чин протојереја), протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић (који је у току Свете Литургије рукоположен за јереја). Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром. Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно клицали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин. Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијела и хороса. У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је Васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“ одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!“. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе. Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се Причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је Трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен.
Креирано 29.Apr.2019

Христос Воскресе!

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „… Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Креирано 28.Apr.2019

Велики петак

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима. Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама. У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света. Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело. Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!" Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка. Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов. На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе. Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине. Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога. „Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)
Креирано 26.Apr.2019

Цвети

Након васкрсавања Лазара Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута Он свечано улази у Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га дочекује мноштво људи и деце  са палминим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га поздрављају древним поздравим којим су се Јевреји обраћали само цару: „Осана! Благословен Онај Који долази у име Господње! Осана на висинама!“. И како пише јевађелист Матеј: „Кад Он уђе  у Јерусалим,  узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“. Шта значи све то, то мноштво људи, те палмине гранчице, ти громки поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом, тим вечним „Осана”? То значи да је Христос – макар се то збило одавно и то само у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божјем, о Свом будућем царевању. Али, тог дана, шест дана пре Пасхе, Он је јавио Своје Царство и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људима, позвавши их, а са њима и све нас да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилном Својом љубављу, гле, на тај јединствени дан, на Цвети, док стојимо у препуним црквама, опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!”, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања. Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се - привевши наш пост крају - припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по Распећу.
Креирано 21.Apr.2019

Празнична литија

Као припрема за највећи хришћански Празник – Васкрс, Света Православна Црква прославила је Лазареву суботу и Сабор Светог Архангела Гаврила, оданије Благовести. Након Литургије и молитвеног сећања на Васкрсење Лазарево и велико чудо које је Христос учинио, свештенство храма Вазнесења Господњег у Чачку, у поподневним сатима, осветило је врбове гранчице и служило празнично Вечерње богослужење након којег је из порте Саборне цркве кренула свечана литија. Литија је молитвено прошла кроз главне улице Чачка и суграђанима донела радост Христовог уласка у Јерусалим. Попут деце која су Христа дочекала и у литији је био највећи број ученика основних и средњих школа. Врбица је дечји празник, Христос је рекао, улазећи у Јерусалим: Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско. Та радост и чистота дечјих срца виђена је и данас у прослави Празника. Славећи велике празнике стално изнова и изнова прослављамо Христа и славу и радост коју је донео свету.
Креирано 20.Apr.2019

Света Архијерејска Литургија

Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин служиће Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку у понедељак, на други дан Васкрса. * 08.30 Свечани дочек Епископа * 09.00 Света Архијерејска Литургија
Креирано 20.Apr.2019

Велики пост

Свети Оци знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. На пример, Свети Јован Златоусти (о промени када започне пост) каже: „Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, спремање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучерашње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина. Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања.“ Свети Јован Златоусти, на другом месту, рече: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.” Свети Нил Синајски овако је говорио: „Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља.“ Свети Николај Велимировић, учи о посту: „Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.“
Креирано 27.Mar.2019