Новости

ПРОСЛАВА 800 ГОДИНА АУТОКЕФАЛНОСТИ У ЖИЧИ

Велико свенародно прослављање 800 година од аутокефалности Српске Православне Цркве обележено је Светом Архијерејском Литургијом на месту које је колевка наше самосталне цркве, у манастиру Жича. Свети Сава бира Жичу као краљевску и престону цркву новонастале архиепископије, опредељује је за духовни, културни и образовни центар новонастале самосталне државе и краљевине. Манастир седам врата, седам краљева, манастир који је мученички страдао, који је васкрсавао... симболизује праву снагу православне духовности. Манастир у којем је Свети Сава боравио, из којег је кренуо са великим подвигом уређења цркве и државе у недељу 6. октобра био је место великог сабора. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење многих митрополита и епископа наше цркве уз које је био и Епископ жички Господин Јустин. Саборни карактер прославе оличен је у многобројним верницима који су дошли из свих Епархије Српске Православне Цркве, како из Србије тако и из расејања. Манастирска порта се претворила у једнодушно литургијско молебно пјеније и прослављање овог, веома значајног, историјског тренутка. Наша генерација је имала тај благослов да присуствује величанственом делу прослављања момента у историји који нас је формирао као народ. Идентитет Србије постаје дефинитиван самосталношћу цркве. Не смемо заборавити да су до тада свештеници, монаси, епископи... на територији Србије били претежно странци, и то већином Грци. Пошто је црква представљала и „образовну установу“ то је значило да раније није било могуће ни слободно учење матерњег језика. Иако смо примили Свету Тајну Крштења много векова пре Светог Саве, тек од 1219. године постајемо права и модерна држава тог времена. Након самог утемељења Свети Сава почиње са остављањем завета, али не завета који је злоупотребљен и омаловажен до нивоа колоквијалног. Велики и мудри Сава оставља завет да црква чува своја чеда и да их негује. До 20. века тако је и било, до тренутка када су услови у држави постали такви да је црква проглашена назадном, неуспелом, беспотребном... А захваљујући 1219. години и аутокефалности цркве постављени су темељи да црква постане права мајка свој деци која су под њеним окриљем и у загрљају. И то неретко пренебрегавајући верску припадност! Кроз 8 векова постојања самосталне цркве она, црква, очувала је језик, спасила народ од турског ропства, крепила вернике да истрају кроз све недаће, школовале младе људе, образовала и одржавала нашу земљу на ветрометини историје... А све то захваљујући премудром Светом Сави који се 1219. године изборио за аутокефалност. Без цркве, као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Црква чини темељ народног идентитета, ако је човек укотвљен у луци цркве, он је на мирном мору. Али, чак и ако није ту, у цркви, црква мисли и бди о њему. Не сећајмо се цркве само у невољи. Наш народ који живи у непријатељском окружењу најбоље зна да опстаје захваљујући великом труду и старању цркве која је ту, са њим, није отишла, него је заувек ту, са својим народом да дели крст и бреме страдања. Сваке године у школама прослављамо Савиндан, али сводимо значај Саве на учитеља, учесника у народним причама и бајкама. Али, данас, на овај велики дан, погледајмо која је величина био! Апостол Павле је у сандалама препешачио безмало 100.000 километара проповедајући Васкрслог Христа! Величина апостола Павла, Петра, Томе, Јерме... оличена је у младом Растку који одлази на Свету Гору и враћа се у своју Отаџбину као први српски архипеископ, утемељивач, не само самосталне цркве, већ и утемељивач Србије! Поштован и од Срба, Грка, али и од Латина, Сарацена, Арапа... На улазу у Делфима већ око 2.500 година стоји натпис: „Спознај себе!“, спознајмо себе и очуваћемо се кроз историју, садашњост и будућност. Гласно запевајмо пој Светом Сави и захвалимо му се на благослову који је на нама, његовој деци!
Креирано 06.Oct.2019

Распоред богослужења од 14. 10. 2019. године

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА (важи од 14. 10. 2019) 07.30 Јутарње Богослужење 18.00 Вечерње Богослужење 07.00 Јутарње богослужење празником и недељом 07.00 Света Литургија суботом 08.00 Света Литургија недељом у току зимског периода јутарње богослужење, вечерње богослужење и Света Литургија суботом служиће се у параклису. У току Часног поста Света Литургија Пређеосвећених Дарова и бденија биће служена у параклису. У случају велике зиме или ванредне ситуације Света Литургија недељом биће служена, такође, у параклису.
Креирано 05.Oct.2019

Воздвижење Часног Крста - КРСТОВДАН

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац по имену Јуда једини је знао место где се Крст налазио, па присиљен од царице изјави да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди и порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да ставе на покојника редом један по један крст. Када ставише први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њега трећи крст - покојник оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Тада патријарх подиже крст да га сав народ види, а народ са сузама певаше Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њега часни Крст. Касније када је цар Хозрој освојио Јерусалим он одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији је Крст лежао 14 година. Тек 628. године византијски цар Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но, стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ бос и понижен, ходао. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења. Вековима су на дан воздвижења, тј. уздизања, Часнога Крста архијереји стојећи на средини цркве и окружени множином свештеника подизали Крст високо изнад глава сабраних верника и осењивали њиме све четири стране света, док је хор за то време громогласно певао „Господе, помилуј!“. То је био празник хришћанскога царства које се родило под знаком Крста у онај дан када је цар Константин имао виђење Крста на небу над којим је писало: „Овим знаком ћеш победити!“. Сам цар Константин је интересантна личност која уз мајку (царицу Јелену), важи за једног од највећих покровитеља Цркве. Рођен је 274. године од мајке Јелене која је била хришћанка и оца Констанција Хлора који је био многобожац и поклоник култа бога Митре. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Чим је угледао крст на небу наредио је да војници на штитовима нацртају чувени знак ХР. У борби која је уследила однео је одлучујућу победу која ће поставити темељ за слободу цркве. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над последњим противником саградио је диван престони град назвавши га Константинопољ (Цариград). Као једини владар сматрао је да је Рим толико огрезао у грех да није желео да влада из њега па је због тога престо био у Константинопољу који је постао први хришћански главни град. Иако је крштен тек мало пред смрт цео живот се залагао за цркву. Мајци је дао велика средства да би пронашла Часни Крст у Јерусалиму. Овим потезом постао је директно заслужан и за проналазак Крста на којем је страдао Христос. Предање сведочи да су клинови којим је Крст био састављен претопљени и помешани са осталим материјалам и да је тако направљена борбена опрема коју је Конастантин користио. Уз Воздвижење Часног Крста се увек морамо присетити управо и цара Константина и његове мајке царице Јелене због њихове изузетно велике улоге у проналажењу ове велике светиње. Данас не постоји цео Крст, он је својевремено исечен и честице (делови) су поклањене важним и значајним црквама и манастирима. Предање и историјски извори сведоче и једној честици која се чувала у чачанској цркви. На несрећу, тој честици се губи сваки траг доласком Османлија.
Креирано 27.Sep.2019

Молебни призив Духа Светога за благословен почетак школске године

Почетак септембра вратио је ђаке у школе, са ученицима у одељења су се вратили и родитељи. Да би школска година била успешна и благодатна потребан је труд ђака, труд који је раван подвигу. Свако ко је прошао кроз школу сетиће се силних одрицања која су потребна ради успешности у школи. Родитељску бригу и љубав деца могу да оправдају свешћу и савешћу везаним за образовање. Школа није забавиште за децу, где учитељи, наставници и професори чувају децу. Деца се образују, обогаћују. Стичу свест о својој улози у свету. Међутим, кућа се гради од темеља, тако и образован човек образ стиче од рођења, Крштењем постаје благодатни суд у који улази Дух Свети и даје благослов за живот. Лепо је речено да ће се ономе ко има додати, а ко нема одузеће му се. Може звучати грубо, али ако се на дару, таленту који је Господ дао детету не ради, не узраста се у тој благодати, онда таленат бледи, растапа се и остаје заборављен. Тако је и са благодаћу Духа Светога, Он је ту, али мора да се покаже труд да би ту и остао и узрастао. Управо због тога наша црква има посебну молитву за призив Духа Светога. На Светој Литургији се на самом почетку школске године служи молебни призив за срећан, а изнад свега благословен, почетак нових подвига који су пред свима нама који се упуштамо у труд узрастања у стицању нових знања. Свештенство храма Вазнесења Господњег помолило се заједно са децом, родитељима и наставницима да Дух Свети да свој Свети благослов. Међутим, молитва сама по себи јесте благодатна, али наш труд вреди исто толико колико и молитва. Речено је - онај ко жели да негде уђе, мора да куца; или да ако жели нешто да сазна мора да пита. Тако је и са школом, ђак мора да се труди, а Господ да га придржи, да му буде ослонац, подршка и да му помогне у труду. Дух Свети нас је благословио, дао нам је дар, а на нама је да напредујемо и да се трудимо да тај дар умножимо добрима васпитањем, образом, чашћу, оценама и трудом у новој школској години.
Креирано 08.Sep.2019

Призив Духа Светога за благословен полазак у школу

Призив Духа Светога за благословен полазак у школе служиће се у склопу Свете литургије у недељу 08. септембра 2019. године.
Креирано 29.Aug.2019

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места која су подсећала на велике догађаје и велика дела њеног Сина. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, a она се веома обрадова. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Увече истог дана, када се апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом анђела, и рече: „Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека“. Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: „Пресвета Богородице, помози нам!“ Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима. Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.
Креирано 28.Aug.2019

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Успења Пресвете Богородице Чајничке манастир Жребаоник Цетињски манастир манастир Морача * Полазак у суботу 28. септембра у 05.00 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. * Пријаве и уплате за путовање примају се до 25. септембра, након тога неће бити могућ повраћај новца цена 3000 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 22.Aug.2019

Преображење Господње

„Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ (Мт. 17;5) Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече: „устаните и не бојте се!“ (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе. На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступајућим данима Његовог страдања да не би отпали од Њега. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Преображење се у Православљу убраја у 12 великих празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку. Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају. На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.
Креирано 18.Aug.2019

Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180). Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божју заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (Пост. 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1Цар. 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (Изл. 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Св. Апостоли. У Хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14, 23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици, и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних. Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.
Креирано 14.Aug.2019

Свети апостоли Петар и Павле

Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и рвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака; апостоле Петра и Павла. Јер, Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола - Господ је дао Својим ученицима, Својим апостолима. Дао је дванаесторици апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражјом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао свети апостоли су примили на себе. Ко су они? Рибари, Галилејски сељаци, који су се разбегли кад је Господ био распет на Крсту. Плашљивци, кукавице; Петар се трипут одрекао пред слушкињом Господа Христа. Али шта се то десило и Петра учинило неустрашивим, да је он устао и почео се борити са несретним Нероном, са римским царевима, са римским велможама, са главарима свештеничким и народом. Ко му је дао ту силу? Господ Христос, Васкрсли Господ Христос. Пославши Духа Светог на Своје свете ученике, и исто то и апостолу Павлу. Апостол Петар, колико је јачи од смрти? Сећате се, васкрсао је Тавиту речима, као и Господ Христос што је васкрсавао мртве. Његова сенка је исцељивала од сваке болести, јер се вели у Делима Апостолским да је народ са свих страна хрлио да макар сенка осени болеснике и оздрављала би га сенка Петрова. Замислите ту силу, то јунаштво. Сенка побеђује смрт, сенка побеђује болест, сенка побеђује ђавола! Ко је такву власт икада дао људима? И сетите се апостола Петра када улази у храм после Васкрсења Господа Христа. Пред храмом богаљ који проси, и од њега, и од Цркве, и Јована Богослова, и од других људи. Апостол Павле вели: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Каква је то сила, одкуда та сила? Када је Господ Христос дошао у овај свет дао је ту силу људима да би победили све што је смртно и осигурали себи Живот Вечни. Сећате се апостола Павла. Петар је био прост човек, рибар Галилејски. Али Савле (од Христа именован Павле) најученији је младић свога доба, пред којима је стајала сјајна каријера. Могао је достићи све положаје и добити сву власт. И тај Савле, тај гонитељ Исуса из Назарета, доживео је бескрајно чудо. Сав бес, сав са замахом, сав у великим страстима, он гони хришћане! Прво, јер сматра да су то неки јеретици, да су то простаци, глупаци, а да је на њима сав Закон Мојсијев, и да њих треба сатрти. И почео је да гони и убија све што је хришћанско. Али му се на путу зато јави Господ Васкрсли и рече му: „Савле, Савле, зашто ме гониш?” Савле одједном ослепи, паде са коња и слеп заповеди својим друговима, који су ишли са њим, коњаницима који су ишли са њим да гоне хришћане, и онако слепог одведу у Дамаск. Три дана је био слеп. И видевши једном апостола Ананију, који је био у Дамаску, коме Господ заповеда да исцели Павла и обрати га вери у Господа Христа. Ананије се зачуди и рече: „Господе, та он је дошао да прогони, непрекидно да прогони нас хришћане“. Спаситељ рече: „Он ће бити велики светилник и велики страдалник за Име Моје“. И заиста, Ананије крсти Апостола Павла, благослови га и он прогледа. Од тада Апостол Павле, као што вели сам у својим Посланицима, ништа друго није знао осим Господа Христа, и то Распетог и Васкрслог. Јер је осетио да је сав пут између смрти и бесмртности пређен, да је Господ Христос тај који даје човеку силе и моћи да побеђује сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. И од тада он неустрашиво проповеда целоме свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника, не боји се никаквих земаљских власти. Њему је главно једно, он вели, пише хришћанима: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ - то је мој циљ. „Све друго је трице“ (Фил. 3,8), вели Свети Апостол Павле. Све друго што не води у Васкрсење, све друго што не даје Живот Вечни човеку, шта је него смрт, него грех, него ђаво, које отима човеку оно што је највеће и најсретније и најбогатије? И заиста, свети апостоли, људи као и ми, исте природе као и ми, али силом Христовом, ето, освојили су свет. Пала је Римска империја пред њима, иако су их цареви гонили, сва сила њихова земаљска. Они су јединствени победиоци рода људског, који за победу нису унотребљавали насиље, ни оружја, ни мачеве, него су ишли кроз овај свет као јагањци међу вукове. И десило се највеће историјско чудо у роду људском: јагањци су победили вукове…
Креирано 12.Jul.2019