Новости

Свети пророк Илија - ИЛИНДАН

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозван Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
Креирано 01.Aug.2018

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Дајбабе манастир Морача * Полазак у суботу 25. августа у 04.30 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Пријаве до среде 22. августа, након овог термина неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 22.Jul.2018

Свети мученик кнез Лазар

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око седамнаест година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. Победом на Марици, Турцима је био отворен пут за даља освајања српских земаља. Мањи одреди турске војске пустошили су села: „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се од тог периода почиње потписивати са „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Угрожен од Турака, страхујући и од напада Угара, кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно је венчањима успео да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва). На тај начин је кнез Лазар успео да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза, а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје". Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је био сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији дотадашњег српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са династијом Немањића. Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је успео да узвиси ауторитет Цркве и учини је моћном потпором у борби за утврду своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у несагласју од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења и сагласја је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара. Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је, међутим, умро као дете. Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним налетима Турака. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке, на Дубравици код Параћина. Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прикупио велику војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије. Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ". Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је био неизбежан сукоб са Србијом. Битка се десила на Видовдан 28. јуна 1389. године, на Косову пољу. У првом окршају Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...". На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: Натпис на мраморном стубу на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској, а после неколико година мошти су пренесене у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. кивот из београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту Косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, кивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу, где је и данас.
Креирано 27.Jun.2018

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Дајбабе манастир Морача * Полазак у суботу 07. јула у 04.30 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Пријаве до среде 04. јула, након овог термина неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 20.Jun.2018

Петровски пост

У књизи Дела апостолских читамо да су хришћани које су изабрала дванаесторица ученика за благовест Јеванђеља постили и молили се, а након што су апостоли ставили руке на њих разишли су се по свим крајевима васељене како би и ближњима и даљњима донели вест о васкрслом Христу. Петров или Апостолски пост најближе је повезан с даром речи који је свако од нас од рођења добио одозго као драгоцену црту образа Божијег. Тим пре што је већина нас словесна, ми смо Словени – племе и народ за које је реч средство за прослављање Творца. Апостолски пост нам је потребан управо зато да бисмо ограничивши унеколико своју утробу, а сит стомак је глув за учење, подстакли у себи дар словесности, како би наше мисли – унутрашња реч, која обитава у дубинама бесмртног људског духа… дакле да би наше мисли постале светлије. У току овог поста посебну пажњу требало би да обратимо на то да све што чинимо, чак и мали поступци, сваки корак, свако словесно дело буду усклађени с вољом Божјом, добром, угодном и савршеном. Боља су дела без речи, него речи без дела, зар не? Усклађеност дела и речи, потврда основа наше вере и заповести које смо позвани да испунимо према Творцу и ближњима представљају најкрасноречивије сведочанство о Васкрслом Христу. Колико ли речи дневно трошимо на међусобно општење? Нећемо погрешити ако кажемо да је тај број изузетно велики. Међутим, Спаситељ нас упозорава и каже да се свака празна реч, без садржаја, реч којој је туђ морални смисао, лишена духа истине и љубави, испрљана лукавством, вулгарношћу, љутњом, нечистотом, гордошћу и надменошћу, претвара у осуду носиоца речи. За сваку празну реч људи ће дати одговор на дан Суда. Дакле, Апостолски пост нам је дарован као вежба. Као прво, свете исихије. Да ли сте чули за ову изванредну грчку реч? Исихија је свето тиховање. Пост уз унутрашњу усмереност ка Богу. Апостолски пост правилно пости онај ко се труди од раног јутра, као што је речено Излази човек на посао свој… на рад свој до вечери (Пс. 104: 23). Именом се Твојим радују (Пс. 89: 16) – тако је цар Давид још 1000 година пре Христовог Рођења говорио о томе да молитва човека који не жури у овом делању, ко је обавља с пажњом, с смислом, с паузом, а што је главно – с дубоком вером и надом у милост Божју… оваква молитва постаје веома лако, радосно, инспиративно дело које доноси унутрашње задовољство и дарује пуноћу живота. Код Бога, у природи, нема лошег времена. Кроз молитвену везу с Творцем накратко се ослобађамо досаде, туге, чамотиње, па чак и депресије које су својствене становницима градова. Напротив, осећамо плиму животних, виталних снага, тако да поново желимо да живимо, и да се молимо, и да се трудимо у славу Господа и на добробит ближњих. Тиховање сједињено с молитвом, заиста обнавља човекове душевне и телесне снаге, избавља га од стреса, од неке лажне пометње и уједно нам даје драгоцену резерву животне снаге, неопходне за међусобно општење. У току Апостолског поста позвани смо да будемо благовесници који шире радост и бодрост, да имамо активан животни став, да будемо спремни да чинимо добро по којем се хришћанин пре свега разликује од човека којем је туђа нада у свемогућег и сведоброг Бога. Сетимо се да је дар речи заиста свети дар и зато будимо трпељиви према нашим сродницима и укућанима. А ми се, нажалост, често не бринемо да изгледамо како треба, не стидимо се да испољимо нека најгора, врло незавидна својства наше природе. Како се људи ујутру не стиде да стављају примедбе најдражим и највољенијим људима. Колико се често мува претвара у слона и ситнице, које уопште не завређују пажњу мудрог, интелигентног човека са животним искуством, постају нека ђавоља искра, која се претвара у пламен раздора, међусобних прекора, свађа, тешких увреда, а понекад чак и радњи које су неспојиве са звањем човека, грубости и свега што за њом следи. И хајде да себи сами тајно дамо задатак да никога не вређамо, да никога не љутимо, да умемо да се осмехнемо у потребном тренутку, да ублажимо туђе нападе и неку злобну и ироничну реч мудром шалом, да преведемо разговор у нормалан ток, да утешимо онога ко на свет више не гледа детињим очима, већ се затворио у сопствену љуштуру и налази се близу очаја. Мислим да ће без обзира на то колико да је скромна ова животна поставка, човек који је доследно остварује, кроз мало доћи до великог. Ако у Вашем присуству човек псује или дете отворено говори неистине, покушавајући да сакрије своја непристојна дела, ви као мудар родитељ, свештеник, васпитач, учитељ, просто као моралан човек, саветујете таквог младог човека, избегавајући вулгарне интонације, компјутерске новокованице, сленг и остале поскочице које се данас свако мало откину са језика сваког другог… и сами ћете, не знајући за то, послужити просветљењу ума, ублажавању срца, умирењу душа неколико десетина људи. Такав је значај речи која је обогаћена Божијом благодаћу. Дакле, ступили смо, драги пријатељи, у Петровски пост. Он је врло лак у поређењу с великим. У току већине дана дозвољено је јести рибу. За време његовог трајања једе се биљна храна спремана на уљу, осим среде и петка који се посте „на води”, суботом и недељом разрешена је и риба. Дан уочи Петровдана строго се пости, осим ако падне у суботу или недељу, када је дозвољена употреба уља. На Видовдан (28. јун по новом календару) и Ивањдан (07. јул по новом календару, рођење Светог Јована Претече) једемо рибу, чак и у случају да се деси да падне у среду или петак. Уколико Петровдан падне у среду или петак, тога дана не мрсимо већ једемо рибу, вино и уље. Протојереј А. Владимиров
Креирано 03.Jun.2018

Црква Вазнесења Господњег прославила славу Светом Архијерејском Литургијом

Четрдесети дан по Васкрсењу, пошто смо у радости и слављу певали Христовом Васкрсењу, Господ нас призва да поздравимо и прославимо Вазнесење Господње! Након што је испунио дело икономије уздиже се као Победник изнад земље коју је спасао, Отац Га дочекује, а анђели и људи славе. Ово је радост због славе Христове, али и радост због спасења човековог. Христос је узнео на своја рамена заблуделу људску природу и спасао је приводећи је Оцу. Храм Вазнесења Господњег данас је молитвом прославио црквену и градску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ Жички Господин Јустин уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине цркве Вазнесења Господњег у Чачку јереја Марка Мирковића, протојереја Крстивоја Милуновића, јереја Небојше Дабића, јереја Ђорђа Лазаревића, јереја Радише Сеочанца из цркве Свете Марине у Атеници, старешине Ивањичке цркве протојереја Милинка Тимотијевића, архијерејског намесника таковског протојереја ставрофора Аранђела Даниловића, старешине Милановачког храма јереја Драгана Ђорема, протојереја Давида Селаковића из храма Преображења Господњег на Златибору, ђакона Александра Грујовића, ђакона Немање Тимотијевић, ђакона Станимира Мирковића. На Светој Архијерејској Литургији појали су појци из Краљева и хор "Вазнесењски". Слава празника у дом Господњи призвала је мноштво свештенослужитеља, монахиња и верујућег света који је дошао да прослави празник. На Литургији је био и градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић са својим помоћницима. У надахнутој беседи после Јеванђеља Владика је честитао славу свештеницима цркве Вазнесења Господњег и грађанима града Чачка и градоначелнику господину Милуну Тодоровићу. Потом је наставио душекорисну беседу наглашавајући значај данашњег празника, дана када се Христос вазнео на небо и сео десно од Господа показујући да је и човек спасен кроз Господа Христа и вазнет на небо! Небо и земља су Вазнесењем постали једно, што и јесте наш, хришћански, циљ постојања! Велику духовну радост данашњем литургијском сабрању дало је и рукоположење Александра Тимотијевића у ђаконски чин. Новопроизведени ђакон дочекан је у чачанској цркви уз радосни усклик "Достојан". Следећи светоотачке речи да је рукоположење изнова и изнова рађање и обнављање цркве Божје данас смо то могли и да потврдимо. Након Свете Литургије Владика је пререзао славски колач и још једном честитао славу Саборној цркви и граду Чачку. По резању колача приређена је свечана славска трпеза. Данас смо са својим пастиром, са својим Владиком, прославили Вазнесење Господње и заблогадарили Господу на благослову призива Александра Тимотијевића у чин ђакона!
Креирано 17.May.2018

Спасовданска литија

Дан уочи храмовне славе, Спасовдана, црква Вазнесења Гоподњег из Чачка молитвено и литијски почела је прославу Господњег Празника. Након Вечерњег богослужења из цркве је кренула литија улицама града. Свештенство, ученици са својим вероучитељима и верни народ пронели су радост Празника појући Господу у славу. Позивамо суграђане да дођу на Вазнесење Господње на Литургију и на резање славског колача. Света Архијерејска Литургија почиње у 09.00 часова.
Креирано 16.May.2018

Сложеност питања осликавања цркве Вазнесења Господњег у Чачку

Храм Вазнесења Господњег је у оквиру Спасовданских свечаности угостио професора Горана Јанићијевића који је одржао корисно предавање о сложености осликавања Саборног храма у Чачку. Професор је направио паралелу са Богородицом Љевишко, црквом Светог апостола Петра... и нагласио да је фрескопис ѕавештање за векове којем се мора озбиљноприступити. Посебно је истакао важност нагласка на прошлости, односно да би требало посебан део оставити за осликавање Богородице којој је првобитно био посвећен храм. Посетиоци су имали јединствену прилику да од уваженог стручњака добију одговоре на сва питања која се тичу теологије фрескописа и значаја истог за живот цркве.
Креирано 16.May.2018

Сложеност питања осликавања цркве Вазнесења Господњег у Чачку

Професор Горан Јанићијевић одржаће предавање о сложености осликавања храма Вазнесења Господњег у Чачку. среда 16. мај 19.00 часова Парохијски дом при храму Вазнесења Господњег у Чачку Цара Душана 2 Улаз слободан
Креирано 13.May.2018

Од Богородице Градачке до храма Вазнесења Господњег

У сусрет празнику Вазнесења Господњег Српска Православна Црквена Општина при храму Вазнесења Господњег у сарадњи са Средњом уметничком школом у Чачку и Народним музејом у Чачку припремила је спасовданске свечаности кроз које се духовно, културно, историјски и уметнички припремамо за Празник. Вероучитељ Милош Живановић је изучавајући историјат храма дошао на замисао да припреми културно - историјску изложбу посвећену Саборној цркви "Од Богородице Градачке до храма Вазнесења Господњег" кроз коју је желео да прикаже и приближи чачанску цркву нашим суграђанима. Изложбу је 13. маја, након Свете Литургије, отворио јереј Слободан Јаковљевић након химне и тропара које је извео хор "Вазнесењски". Отац Слободан је кратко изнео да је сама изложба својеврсни омаж вишевековној историји наше цркве, али и нашег града наглашавајући да историја цркве није само историја једне богомоље, то је својеврсна историја једног града, округа, народа. Изложба је подељена у два дела; први део је на самом улазу и у холу парохијског дома при храму Вазнесења Господњег. Посетилац може да погледа вредне уметничке радове ученика Средње уметничке школе у Чачку. Да се упозна са будућим иконописцима, вајарима, дрворезбарима... који су пре неколико година исту изложбу организовали у холу Дома културе у Чачку у оквиру свечане Светосавске академије. Млади уметници су израдили уметничке слике чачанске цркве, иконе, реконструкције храма, фресака, украса... Уласком у парохијски дом и у параклис цркве у богослужбеном простору налази се други део изложбе који је посвећен развитку чачанске цркве од манастира Богородица Градачка па до средине 20. века. Посетиоци имају прилику да погледају ретке и до сада необјављене фотографије чачанског свештенства, докумената о попису становништва, парохија, фотографије драгоцености које су похрањене у ризници храма, Народним музејима... Фотографије су обогаћене појашњењима преко којих се можемо упознати са непроцењивим личностима које су служиле у чачанској цркви. Свештеници који су оснивали и организовали Црвени крст у Чачку, објављивали књиге, бавили се хуманитарним радом, помагали сиротињи, издавали вредне часописе, старали се о култури парохијана... Посебан сегмент изложбе посвећен је и епископима који су столовали у Чачку, међу којима је био и Свети владика Николај Велимировић. Историја једног народа није само историја ратовања сагледана кроз бројке и датуме, историја једног народа је целокупна култура која сведочи о вредности људи који су исту стварали. Чачанска црква требало би да служи за понос свима нама који свакодневно живимо у њеном граду! Изложба је отворена до 31. маја, добродошли!
Креирано 13.May.2018