Новости

Свети првомученик и архиђакон Стефан

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета. Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму. Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење. На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем. Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице. А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу. Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај". Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве". Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Креирано 09.Jan.2019

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби.
Креирано 07.Jan.2019

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Дајбабе манастир Морача * Полазак у суботу 06. октобра у 04.30 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Пријаве до среде 03. октобра, након овог термина неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 22.Sep.2018

Призив Духа Светога за благословен почетак нове школске године

Свештенство храма Вазнесења Господњег служило је Свету Литургију и Призив Духа Светога за срећан почетак нове школске године. У Христу се сабрало мноштво ђака и професора, учитеља који су молитвено прославили полазак у нову школску годину.
Креирано 09.Sep.2018

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Дајбабе манастир Морача * Полазак у суботу 6. октобра у 04.30 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *цена 2800 динара, пријављивање у црквеној продавници Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Пријаве до среде 03. октобра, након овог термина неће бити могућ повраћај новца.
Креирано 06.Sep.2018

Призив Духа Светог за благословен почетак нове школске године

Свештенство Храма Вазнесења Господњег у Чачку позива учитеље, наставнике, професоре и ђаке у недељу 9. септембра на Призив Духа Светога да молитвено и благословено започнемо нову школску годину.
Креирано 06.Sep.2018

Преображење Господње

''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5) Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе. На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку. Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају. На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи
Креирано 19.Aug.2018

Свети пророк Илија - ИЛИНДАН

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозван Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
Креирано 01.Aug.2018

Поклоничко путовање на Острог

Храм Вазнесења Господњег у Чачку организује поклоничко путовање у светиње: ОСТРОГ манастир Милешева манастир Куманица манастир Дајбабе манастир Морача * Полазак у суботу 25. августа у 04.30 са паркинга Саборне цркве * Повратак у недељу увече. *Приликом пријављивања доставити и број важеће личне карте. *Малолетна деца која путују требало би да имају оверену здравствену књижицу и оверено одобрење родитеља. * Пријаве до среде 22. августа, након овог термина неће бити могућ повраћај новца. цена 2800 динара пријављивање у црквеној продавници
Креирано 22.Jul.2018

Свети мученик кнез Лазар

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око седамнаест година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. Победом на Марици, Турцима је био отворен пут за даља освајања српских земаља. Мањи одреди турске војске пустошили су села: „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се од тог периода почиње потписивати са „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Угрожен од Турака, страхујући и од напада Угара, кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно је венчањима успео да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва). На тај начин је кнез Лазар успео да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза, а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје". Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је био сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији дотадашњег српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са династијом Немањића. Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је успео да узвиси ауторитет Цркве и учини је моћном потпором у борби за утврду своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у несагласју од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења и сагласја је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара. Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је, међутим, умро као дете. Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним налетима Турака. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке, на Дубравици код Параћина. Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прикупио велику војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије. Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ". Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је био неизбежан сукоб са Србијом. Битка се десила на Видовдан 28. јуна 1389. године, на Косову пољу. У првом окршају Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...". На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: Натпис на мраморном стубу на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској, а после неколико година мошти су пренесене у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. кивот из београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту Косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, кивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу, где је и данас.
Креирано 27.Jun.2018